A ti, ’Arambašo prvi klisnu?
Branislav Nušić, Hajduci
Dvovekovna istorija Srbije je i istorija otvorene dileme – kako se Srbija može modernizovati? Kako učestvovati u evropskoj savremenosti? Otvoreno je i pitanje: da li modernizacija znači „gubitak nacionalnog identiteta“? Da li Srbija uopšte treba da učestvuje u evropskoj savremenosti? I koliko Srbija ima zajedničkog sa evropskim tradicijijama?
Do danas je ponuđeno mnogo odgovora na ovo pitanje, ali, u javnom polju nije kristalisana ideja o smeru kojim valja da se kreće Srbija. Nije ovo stvar političke odluke u bilo kom predstavničkom telu, već kultura (shvaćena u najširem pogledu), sama sobom, može da ukaže na osnovno vrednosno usmerenje. Ona može da bude pokretač uspostavljanja vrednosnog konsenzusa, ali nikako konsentusa o bitnim dimenzijama društvenosti. Nekoliko reči o ovoj dihotomiji. Geren Ternborn detektuje dva osnovna načina prihvatanja vrednosti ili odluka: konsenzus i konsentus. Konsenzus se usvaja u uslovima slobodnog mišljenja i odlučivanja. na neprisilan način. A konsentus, kao odlučivanje, se postiže pod pritiskom, pretnjom, u atmosferi straha i neizvesnosti, ili samo autoritarnim stavom moćnika. Prisilnim načinom, dakle. Legitimitet može da proizađe samo iz konsenzusa, nikako iz konsentusa. Razmatrajući jedinstvo i dihotomomiju gospodar – rob, Hegel kaže da „bez obrazovanja strah ostaje unutra i nem, i svest ne biva za sebe samu.“ Ili, slobodna kultura (i obrazovanje, kao njen konstitutivni deo) je uslov oslobođenja ili, marksovski rečeno, emancipacije. U našoj tradiciji javnog života tradicionalno, do dan-danas primat ima konsentus. Modernizacija, onda, počiva na konsenzusu.
Vratimo se našim prilikama. Nužno, pitanje je: kakva modernizacija?. Još uvek se društveni podsistemi, time i razni sektori kulture, nalaze u fazi pretkonsenzusnih sukoba. I takva faza je u bilo kom društvu nužna. Međutim, ta faza u Srbiji vrlo dugo traje – više od dva stoleća. Sukobi dugog trajanja u kulturi, te i politici, o temeljnim pitanjima, društvo nužno drže u predvorju evropskih kultura. Naravno, pitanje modernizacije nije ni sholastičko, ponajmanje dogmatsko. Sâmi modernizacijski procesi su, iznutra, često protivrečni, obesnažuju, zarad novih prethodne pretpostavke. Ovde je konsenzus stvar stalne debate – on ne može biti konačna odluka.
PRASAK MODERNE: U nameri da se bolje razume kulturna situacija u Srbiji, u svetlu protivrečja modernizam/ protivmodernizam, preporučujemo čitaocu da obrati pažnju na neke bitne kulturne i političke prilike u okviru kojih su pripremane revolucije i duboka transformacija evropskih društava. Dakle, kako i gde se desio veliki prasak moderne? Imanuel Valerštajn tvrdi da je glavno revolucionarno pitanje modernom svetu postavila Francuska revolucija. „Francuska revolucija nije bila izolovan događaj. O njoj se pre može govoriti kao o oku uragana (kurziv – moj)… Francuska revolucija je podstakla borbu za oslobođenje raznih vrsta kao i nacionalizme širom Evrope i na njenim rubovima – od Irske do Rusije i od Španije do Egipta. To je postignuto ne samo buđenjem simpatija u tim zemljama za francuska revolucionarna učenja, nego i izazivanjem reakcija protiv francuskog (tj. napoleonovskog) imperijalizma, vođenog u ime tih istih učenja“. Ne samo da je postavila glavno revolucionarno pitanje, već je Francuska revolucija izazvala najdublje promene u Evropi: promenila neka najdublja shvatanja i dotadašnje dominantne predrasude, tvrdi Isaija Berlin. Ta sveukupna revolucija duha, nastavlja dalje Berlin, pripremljena je „dubokim renesansnim preobražajem ljudskog života i zapadne misli pokrenutim novim tehnologijama i razvojem prirodnih nauka… potom, opadanjem jedinstva hrišćanskog sveta i, naročito, nastankom novih država, klasa, socijalnih i političkih formacija.“
Za tren, na modernitet ne gledajmo očima aksiologa. Ne prosuđujmo i ne presuđujmo da je moderna, sa istorijskosocijalnog stanovišta, nužno poželjna spram prethodnih iskustava. Ono što se, pak, može ustvrditi je: moderna nastupa i na temeljima, ali i na ruševinama prethodnih epoha i kao takva, on jeste povesni novum. Sa jedne strane, moderna je riznica (i starih, a i novih) ideja i prakse emancipacije čovekove u odnosu na poretke neslobode. Sa druge, pak, strane, u eri moderne, antimoderna je, služeći se sredstvima moderne, na nov način pokrenula najstrašnije destruktivne periode u ljudskoj istoriji. Moderna i protivmoderna imaju po jednu stranu janusovskog lika – u njima su i rat i mir, i pokazuju svoja lica: staračko, koje gleda unazad, i mladićko koje gleda unapred. Pojmovi „starački“ i „mladićki“ nisu generacijski omeđeni, već su oblikovani ovim ili onim svetonazorom. Iz koje god perspektive da se gleda na modernu i na modernizaciju, vidi se da je to, ipak, najteže (pa i najmučnije) pitanje ovog doba. Moderna se može prihvatati, ali i ne mora. Izbor podrazumeva određenu cenu i određenu dobit. No, smatramo da, ipak i uprkos tegobama, valja učestvovati u modernizaciji – ako ni zbog čega drugog – gubici (kulturni, ekonomski, politički…) će biti manji.
Velike preokrete Evropa je imala od kasnog srednjeg veka, preko renesanse, pa preko prosvećenosti, revolucijâ, ratovâ, Holokausta, genocida, totalitarizama, proplamsaja političkih sloboda, hrabrosti umetničke i naučničke, utopijske vere u budućnost… Svu ovu erupciju kulturne i političke istorije Evropa je misaono pripremala i predviđala, a kada je ta erupcija nastupila, s mukom se trudila da je razumeva i savlada. I, razumevala ju je. I savladavala ju je. Međutim, nikada u potpunosti. Ali, nikada nije ni prestajao taj impuls za razumevanjem sopstvene kulture.
PUT U DUBINE: Na razmeđi XVIII i XIX veka, modernizacija Srbije nije bila sputana, već nije bila ni moguća. Odgovor nasilnim metropolama nije mogao biti suštinski, tj. kulturni, jer „puk, nadasve seoski, gotovo nikad nije bio u stanju da se tlačenju odupre drukčije do nasiljem“ (Aleksis de Tokvil).. Postojeće ustanove nisu bile ni dovoljan, ni valjan razlog za uspostavljanje moderniteta. Bile su patrijarhalne i konzervativne: autoritarno društveno ustrojstvo, crkveni politički i kulturni konzervatizam, ekstenzivna i nerazvijena ekonomija, zatvorenost i imobilnost malih seoskih i palanačkih zajednica…
Dabome, romantici su tada posegli za onim što im je stajalo na rapolaganju – za mitskom slavom, veličinom i sjajem poslednje sopstvene, ne samo državne, već, značajnije, kulturne tvorevine – za Srbijom pre Kosovskog boja. Ta prošlost je, međutim, već bila obojena narodnim predanjem, kao veličanstvena i dostojanstvena. Samo takva slika i takvo uverenje mogli biti ono nužno egzistencijalno uporište kolektivitetu vekovima ugroženom tuđinskom dominacijom, tuđinskim sapinjanjem narodnih snagâ i moćî. Bio je to put do povlačenja u dubine i tmine kolektivnih predstava u koje se nužno i iz nužde verovalo. Predanje je prigrljeno kao sasvim pouzdana istina o prošlosti, i kao spas od bezdana i ništavila, tuđim osvajačima prepuštenog naroda. „Filozofi i pesnici romantizma prvi su se napili iz začaranog pehara mita. Osetili su se osveženi i podmlađeni. (…) Za pravog romantičara nipošto nije postojala oštra razlika između mita i stvarnosti; baš kao što nije postojala ni između pesništva i istine. Pesništvo i istina, mit i stvarnost uzajamno se tumače i podudaraju. ‚Pesništvo je ono što je apsolutno i zbilja stvarno. Ukoliko je nešto poetičnije, utoliko je istinitije‘, rekao je Novalis.“ (Ernst Kasirer) Zato je zatvorenoj, nepoverljivoj, teškim istorijskim iskušenjima bremenitoj zajednici bila bliska i prepoznatljiva reč nacionalnih romantika, koji, dalje, ni jednu „lepu i toplu“ predrasudu naroda o sebi samom nisu dovodili u pitanje. Na tim predrasudama gradili su vizije buduće snage „iz teških rana vaskrslog“ naroda. Kako nekada, tako i danas. To je bitna dimenzija dugog istorijskog trajnja (Fernan Brodel).
SLOBODA I ODGOVORNOST: Sa druge strane, modernizam je počivao na drugačijim pretpostavkama: slobodan i odgovoran, prema sebi i drugima, pojedinac; razvijene i samostalne društvene ustanove; rušenje starih autoriteta; racionalizam vs kolektivnom sentimentalizmu; To su, po nepripremljeno društvo, opasne „novotarije“ koje, opet, dolaze i nameću se spolja – od neprijateljskog sveta. To „novo“, što dolazi iz spoljnjeg sveta, samo je još jedna nepoznata i tuđa vrednost u dugom istorijskom nizu nesporazuma i nevolja u odnosima sa susedima, a i sa moćnim silama. Zato se neće poveravati „tuđim“ idejama, već će se, konačno, verovati samo „sopstvenim“ vrednostima i tradiciji. U tome je skriven jedan od bitnih uzroka tegobne modernizacije u Srbiji.
Modernizam je nastupao, u sebe zatvorenim delovima nastupajućeg malobrojnog građanstva, okruženom dominantnom patrijarhalno-seljačkom kulturom. Moderna u umetnosti se dešavala u sklonjenim zabranima, poput „sklonjenosti“ junaka drame Nedozvani Momčila Nastasijevića. Iako „sklonjena“, umetnost je išla ukorak sa evropskom umetnošću A a i kada gubila korak, nije posustajala. Osetio je taj nepokretni, „bezvremeni“ karakter naše kulture i, danas, skoro zaboravljeni Branko Lazarević: „Balkan je naročito pod plaštom vizantijske i nešto muhamedanske kulture. Vizantijska je naročito uvrežena u naš kolektiv. Vladala je od 330. godine do 1453, do pada Carigrada. Uticala je otada, preko hrišćanstva i drugih uticaja, do danas (kurziv – moj). Carigrad je bio naš ‚drugi Rim‘ i, delimično, sam Rim.“
Srbija je, pak, sklanjajući se ili nevoljno učestvujući u evropskoj buri pokušavala da razumeva epohu moderne najčešće preuzimanjem, kopiranjem, ređe, modifikovanjem evropskih ideja. U Srbiji nije nastala, kao vodeća, kultura modernizacije. I dok je Evropa, ipak i uprkos svemu, slušala šta imaju da kažu Šarl Monteskje, Džon Lok ili Volter, dok su američki ustavopisci pisali Ustav Sjedinjenih Američkih Država prema pravnoj filozofiji Monteskjeovoj i Lokovoj, dok je Deklaracija o pravima čoveka i građanina nastala na osnovu filozofije francuskih enciklopedista, dotle su u Srbiji skoro sav bespogovorni autoritet predstavljali neuki autokrati i samodršci, često korumpirani, sa takvim i još gorim doglavnicima i političarima. Željni takvog autoriteta su bili i pretendenti na vlast, zajedno sa svojim svitama. Čak, neretko su i oni ljudi od vlasti koji su bili vrlo vični u svojim poslovima i naukama bili nesnalažljivi u sudaru sa konkretnim i neprozirnim društvenim prilikama. U nedostatku artikulisane kulture novuma, društveni problemi su „rešavani“ u okviru postojećeg kulturnog obrasca i postojeće kulturne prakse – na osnovu tradicionalnih, običajnih ili zdravorazumskih znanja i prakse.
Pa, i onda kada se, u jednom istorijskom momentu, pokušalo (pod presudnim uticajem vlasti) sa uspostavljanjem novih društvenih odnosa (samoupravljanje i društvena svojina) oni su, posle pola veka, napušteni. Napušteni su stoga jer je samoupravljanje bilo oktroisano sa najviših vrhova državne vlasti. Samoupravljanje je bilo kontrolisano, utoliko su liberalni i socijalistički potencijali bili sve oskudniji. Samouprava i etatistička kontrola – jedno sa drugim nikako nije moglo biti u saglasju. Ideju samoupravljanja su posle revolucije u Rusiji, pisao je svojevremeno Leo Mates, prihvatili levo orijentisani intelektualci. Tako je Bertrand Rasel govorio da država ne sme biti kolektivni poslodavac, jer će to samo otežati položaj radnika i ljudi uopšte. On je predlagao da se demokratija iz političkog domena prenese i u ekonomske aktivnosti, te da radnici biraju svoju „vladu“ u preduzeću i direktora… Roza Luksemburg je, tkođe, ozbiljno kritikovala sovjetski etatizam. A prelazak na samoupravljanje kod nas, nastavlja Mates, jeste bio naum u skladu s najnaprednijim tendencijama u nastojanju da se nađe najbolje rješenje za razvoj društva. Bez obzira na iluzije o ukidanju države, naše samoupravljanje se praktično svelo na preimenovanje državnih institucija u „društvene“, a u pozadini je ipak stajao neokrnjeni etatizam. Napušteno je samoupravljanje i pod pod jakim uticajem (i udarima) restaljinizovane nomenklature sedamdesetih prošlog veka. Ta nomenklatura je nošena na talasu revitalizacije staljinizma u istočnoj Evropi posle ugušenih pokušaja demokratizacije u Mađarskoj, Čehoslovačkoj… (na osnovu Brežnjevljeve doktrine o „ograničenom suverenitetu“ lagerskih država). U unutrašnjim prilikama je Savez komunista posegao za čvrstorukaškom politikom posle studentskih nemira 1968, marginalizovani su: kritička inteligencija, „nepodobni“ umetnici, privrednici, koji su bili nezavisni od partijske volje i mnoštvo, takođe „nepodobnih“ građana… Sa druge strane, samoupravljanje je bilo i predmet širokog pritiska ideologije i propagande kapitalizma i kapitalističkog derivata – nacionalizma. Kritička i slobodna debata o društvenim promenama i društvenoj strukturi, o kulturi, ekonomiji i politici, je teško i retko izilazila iz uskih i vlašću omeđenih prostora u kojima je vođena. Nije bila po volji ni javnom mnjenju, ni vlasti. Tako smo „od građanske revolucije, demokratije i komunizma, ovde mogli videti tek stidljive naznake!“ (Ivan Kovač)
ODBAČENI, KAŽNJENI, ZABORAVLJENI
Uprkos rečenim prilikama, Srbija je imala svoje nosioce moderne. Imala je Obradoviće, Ruvarce, Skerliće, Grujoviće, Davidoviće, Vujiće, Tucoviće, Markoviće, Sremce, Čika-Jove, Lapčeviće, Jakšiće, Domanoviće, Vinavere, Nušiće, Lazareviće, Miljkoviće, Bajramoviće… Olako su odbacivani, kažnjavani, zaboravljani… zarad toga da bi, u nekim prelomnim istorijskim momentima, dominantne sile antimodernizma mogle „slobodno“, „neometano“ i „suvereno“, a, u stvari, sklanjajući iz javnosti svoje modernizatore, nekritički da prilagođavaju Srbiju „uzoritim vrednotama“ svoga vremena. Jednom je to Moskva, taj „Treći Rim“, koja u svojoj pravoslavnoj imperijalnoj uznesenosti sasvim malo mari za majušnu, na Balkanu zaturenu, Srbiju; drugi put su to nacizam i fašizam čiju recepciju i prihvatanje od strane beogradske inteligencije je beskromptomisno godinama istraživala Olivera Milosavljević; treći put je to staljinističko-narodnjačko-tradicionalistički boljševizam; četvrti put je to divlji (nacionalističkom ideologijom pravdan) kapitalizam, orošen kapima krvi iz razorene Jugoslavije…, „obogaćen“ višedecenijskom planiranom i temeljnom pljačkom, između dva svetska rata, sopstvene otadžbine (Milan Bartoš) kao i njene društvene svojine stvorene u zamahu socijalističke revolucije posle drugog svetskog rata…
Pokušaj uspostavljanja samoupravljanja je bio, istorijski gledano, poslednji i najznačajniji pokušaj modernizacije kod nas. A danas je na delu pokušaj uspostavljanja, uslovno rečeno, neodređenog neotradicionalizma, kao bitnog vrednosnog orijentira. Taj vrednosni orijentir je uvek bio značajni stub u našoj društvenoj i državnoj arhitekturi. Bez obzira na sisteme koji su se, kroz vreme, na nedovršen način formirali (Zoran Đinđić). Tu stvarnost je Stevan Sremac u pripovetki Ibiš-aga ovako dočarao: „Ama, vide li čudo, Ibiš-aga, što prave ovija selski zveri i kučiki? I onija vrljiše šubare, pa si kupuju šeširi! Pa na glavu šešir, a na noge op’nci; pogledaš nagorke: gospodin i učovnjak, a pogledaš nadolke: zver i kuče! (kurziv – moj).“
Šta su, u takvoj stvarnosti, činili najuticajniji pojedinci i najuticajnije ustanove? Prilagođavali su svoja nastojanja i namere, kao i stvarnost same Srbije, onoliko koliko su hteli, umeli i mogli da utiču na nju, prema sopstvenoj slici evropske moderne. A, često, u mimohodu pored stvarne evropske moderne.
NOGA U VAZDUHU: Čini se da je Srbija tek prešla, za nju tegoban, put od neverice u vrednosti i mogućnosti moderne, od strepnje pred modernom, pa do sumnje u to da je Srbiji potrebna modernizacija i do sumnje u sopstvene modernizacijske sposobnosti. Dakle, strepnja od sopstvenih, sasvim realnih i postojećih, modernizacijskih potencijâ u Srbiji u znatnim, često dominatnim delovima u svim društvenim slojevima, traje i danas. Strepnja pred novim, strepnja kao sastavnica kulture, vodi ka sumnji, ka nekritičkom ispitivanju poželjnih i nepoželjnih karakteristika toga što je novo. To je uobičajen put kojim se ide ka konačnom prihvatanju ili odbacivanju novog. Srbija je tek prešla tegoban, dugotrajan, ali, istovremeno, kratak put od strepnje pred novim do sumnje u novo. Zastala je na pola koraka, s nogom u vazduhu – daleko od odluke o prihvatanju ili odbijanju novog. U tom nejasnom unutrašnjem stanju Srbija obitava vrlo dugo.
Zato je današnje vajkanje opozitne javnosti o tome da su institucije „srušene“, „devastirane“, „razorene“, „da ne obavljaju svoj posao“, da „služe vlastima“… nedelatno. Nedelatno jer institucije su baš dobro organizovane i ustrojene i vrlo pažljivo se bave „svojim poslom“. One bespogovorno i nepogrešivo delaju prema strogom nalogu vlasti i prema istančanoj birokratskoj intuiciji o namerama i prohtevima vlasti. Za njih sud javnosti jeste deplasiran i nevažan – bezuticajan. Zato i ne haju za brojne kritike javnosti. Međutim, najvažnije je jedno prethodno pitanje: kakav je sadržaj institucija? Obeshrabrujući je stav da institucije bezuslovno „moraju da deluju u skladu sa zakonima“. Sa kakvim zakonima? To je kardinalno pitanje.
No, biće da je odavno je otkucao čas da čujemo Kostasa Lapavicasa: „Parlamentarna demokratija je očigledno propala. Parlament je postao mesto gde se vode besmislene rasprave, isprazni razgovori, samo prazne reči. Parlament je u većini mesta u Evropi mesto gde se ne može čuti glas siromašnih. To je mesto koje je popunjeno advokatima, doktorima i ne daje priliku radu da izrazi svoje zahteve. Potrebne su nam nove institucije, neophodno je početi sa ustavotvornom skupštinom (kurziv – moj), a zatim se treba spuštati ka nižim nivoima kako bi se narodni suverenitet ostvario pomoću participativne demokratije na lokalnom nivou. To je naš izazov, trenutno.“ Da, ali ovo nije u planu naših partija. Niti će u dogledno vreme biti stavljeno na njihov dnevni red.
Na koncu, zašto kao moto citat iz Nušićevih Hajduka? Tek onda kada i ako Srbija uistinu krene ka sopstvenoj modernizaciji, onakvoj kakvu sama bude odredila, ’arambaše će sami uteći glavom bez obzira.
Piše: prof. dr Đokica Jovanović
