Foto: printscreen Turistička organizacija Babušnica
Selo Kambelevac udaljeno pet kilometara od Babušnice, jedno je od najvećih i najlepših na tom prostoru. Raštrkani zaseoci njegovi uokolo, bele se kao daleka stada ovaca. U selu je stara i tvrda srpska zemlja na kjoj živi staro, onemoćalo stanovništvo ali predusretljivo i srdačno gostoljubivo.
U baštama njihovih skromnih kuća bokore se žbunovi jorgovana, i zanosno mirišu nežni beli ljiljani, ljubičaste perunike i šeboji. Po krovovima kuća guguču golubovi. Sa leve i desne strane krivudavih seoskih puteva što vode u učmale mahale, bagrenje sve u cvatu i razgranati orlovi nokti, čiji neobični cvetovi, mirisom opijaju noć.
Na Pluždini, u srcu sela, mračna zgrada osnovne škole, prazna. Onog bivšeg djačkog života nema. Nema više ni seoskih slava. U Kambelevcu, o prazniku Mladenaca, na primer, slavilo se kao u nijednom selu Lužnice.
Sve što je bilo lepo u tom, mom, Kambelevcu nestalo je. Zauvek. U ušima, katkad, u snu, ja i sad još čujem klarinet Nikole Jankovića, sa slave Mladenaca.
Ako to nije ljubav šta je onda to što osećam?
Uplašeno i dugo gledam, u Kambelevcu, napuštene stare kuće od pletera, one su zelene, zarasle mahovinom: prozorska okna su razbijena, a zidovi u boji duvana potklobučeni. Jedna od najstarijih dvospratnica u selu, vlasništvo pokojnog Ljube Manića, decenijama poznata po tome što su u njoj stanovali svi učitelji koji su radili u Kambelevcu, danas je prazna, ali spolja bojadisana lepo izgleda. Molim moje drage Kambelevčane da na njoj postave tablu na kojoj bi bila ispisana imena svih ulitelja koji su tu stanovali i vreme koje su proveli u Kambelevcu.
Što se nove školske zgrade tiče, ona potiče iz 1958. godine, stara školska zgrada je srušena i nalazila se na drugoj lokaciji. Od svih učitelja, Danilo Dimitrijević je najduže živeo i radio u Kambelevcu od 1955. do 1977. kada se poslom preselio u Niš. Nešto duže od dve decenije, jedan učitelj, znan svakome, drugovao je i stajao uz tolike živote, svojim aktivnostima. Oni koji su od njega naučili azbuku, i toliki koji slova nisu znali, bili su pod njegovim uticajem, u svom slavlju, u svom porodičnom životu, u žalostima, u borbama da selu bude bolje. Danilo je vremenom zadobio mnoga srca u Kambelevcu, i znao je da to iskoristi na najbolji način, ne za svoje interese, već u interesu svih, u interesu sela koje je voleo kao da se u njemu rodio. Elektrifikacija sela zahtevala je ogroman napor na širokom frontu aktivnosti. Pre svega, trebalo je ubediti sve ljude u selu da je to od izuzetnog značaja za prosperitet sela, jer struju koju je Kambelevac od ranije imalo, stizala je iz Rakićeve hidroelektrane u Ljuberadji, i bila je slabog napona. Konačno, prvog januara 1956. godine Kambelevac je dobio struju sa potrebnim naponom.
Početkom jeseni 1963. Kambelevac je imao prvi TV prijemnik. Kupio ga je Danilo Dimitrijević. U nedelju, šestog oktobra je igrana prijateljska fudbalska utakmica izmedju reprezentacija SFR Jugoslavije i Madjarske. Pred sam početak utakmice, televizor je bio postavljen na prozoru škole, veliki broj ljudi sedeo je u travi i gledao “žive slike”. Neki od njih prvi put u svom životu. Ljubaznošću učitelja i njegove žene Zorice, mnogi mladi ljudi su u narednim mesecima gledali na njihovom TV prijemniku, u njihovom stanu, neke sportske dogadjaje. Radovao bih se kada bi Kambelevčani na zapadnom delu školske zgrade, tamo gde je učitelj stanovao sa svojom porodicom, postavili tablu sa prigodnim natpisom, da nas seća na učitelja.
Odavno u Kambelevcu nije podignuta nijedna nova kuća. Nema devojaka, nema mladića, nema svadbi, nema dečjeg plača, nema veselja, nema radosti, zamrle su i priče o „švalerima“- samo se groblja šire.
U Kambelevcu više nema ovaca, tačnije ima ih manje od 400, a nekada ih je bilo deset puta više, nema ni bačija, na koje sam prateći oca radostan odlazio. Njive koje su decenijama hlebom hranile brojne porodice, zaprložene su. Livade su nepokošene. Manje je stogova sena oko seoskih kuća. Nema ni konja na livadi koji sapeti pasu.
Dim se ne izvija jutrom iz svih odžaka u selu. U neka dvorišta, zarasla u koprivu i mleč, odavno nije kročila ljudska noga. Ima kuća čija je porta otvorena, a na drvenoj klupici pocrneloj od kiše, jedna stara žena. Koja čeka.
To je nečija mati.
Zavodljivi miris grada oteo je selu dušu, i zanavek razorio njegovu poetiku.( Kambelevac je 1946. godine imao 1.086 stanovnika, danas ima pet puta manje. Imao je tri četvorogodišnje škole i puno djaka. Danas tamo škola me radi jer nema djaka.). Selo je imalo Dom kulture, tri prodavnice, kafanu, krojačke radnje, veterinarsku stanicu, mlin. Kambelevac je imao i oko dvadesetak vodenica, neke potiču još iz vremema dok je bio pod Turcima. Jedna takva bila je na mestu koje je narod zvao “popovsko”. Na tom prostoru danas šumi topoljar, vlasništvo Božidara Zdravkovića.
Život je sad u Kambelevcu, kao i u drugim selima Lužnice, drugačiji, ljudi su se izmenili; ili se bar tako čini. Ja ni u kući moga brata neprepoznajem kiselo- sladak miris koji su nekada imale seoske kuće, i nemam osećaj da se nalazim daleko, na selu, u kući čoveka koji živi od zemljoradnje.
Iako u Kambelevcu odavno više nema konja, koliba, u kojima su pastiri spavali kraj svojih stada, vinograda, pesme devojaka kraj prela tokom toplih jeseni, ni sanjala poput Budimira Ilića Buksa, koji je živeo u “zamku od dasaka”, koji je sam napravio, Kambelevac je vanredno lep, osobito u proleće, kad na obalama kambelevačke reke, ozelene vrbe, kad procveta drveće, i po okolnim brdima zamirišu stoletne hrastove šume.
Kambelevac je fina slikarska kompozicija sastavljena od likova ljudskih, stoke na paši, malenih njivica pod žitom u boji okera, i blagih, zelenih brežuljaka.
Magiju tog prostora moje oči su oplakale a srce opevalo.
Autor:
prof. dr Kamenko M. Marković
