Lažni ljudi sa lažnim diplomama

Instalirajte iOS ili Android aplikaciju Srbija Vesti

Facebook
Twitter
Email
WhatsApp
Foto: Ilustracija O.S.R.

U potrošačkom društvu na periferiji kapitalizma u zemlji kao što je naša, sve je postalo roba i sve može da se kupi. Zadnje dve decenije popularna je kupovina fakultetskih diploma, ali usled hiperprodukcije evidentno je da njihova vrednost pada. Danas je „in“ biti doktor nauka ili bar magistar, jer se tom titulom stiče posebna reputacija u društvu i kupuje budućnost, ili bar tako misle lažni ljudi sa lažnim diplomama.

Na pragu pete industrijske revolucije, a u eri novih tehnologija i globalnih komunikacija, gotovo je nemoguće bilo šta sakriti. Zato je za nevericu naivnost našeg ministra finansija da akademska zajednica neće otkriti da njegov doktorski rad sadrži „utkane“ delove naučnih radova drugih, pravih doktora nauka. Za tu vrstu detekcije bilo je potrebno  jednostavno propustiti delove doktorata Malog kroz softver, koji se by the way može  „for free“ skinuti sa interneta.

Ali, zašto je Siniši Malom toliko potrebna doktorska titula, kada se na prvi pogled vidi da ima sve priviligije koje osoba može imati u svojoj društvenoj zajednici? Ima podršku vladajuće stranke u kojoj je uzoran član i sigurno ministarsko mesto u Vladi Srbije, o čemu mnogi naučni radnici mogu samo da sanjaju.

Doduše, pričalo se i o takozvanim Pandorinim papirima, luksuznim stanovima u Bugarskoj i ofšor kompanijama koje je, u međuvremenu, prodao i izašao iz vlasništva i sve su „pokrili snegovi i šaš“.

Ali, bez obzira na nesumljivo bogatstvo koje je stekao, izgleda da ministar oseća neku prazninu koju samo najveća akademska titula može popuniti.

Poništenje njegovog doktorata od strane Senata Univerziteta u Beogradu ( i to po drugi put), našem ministru finansija otvorilo je izgleda onu srpsku genetsku „čakru“ koja se zove inat. U inat će ponovo da se žali, u inat veruje u svoj doktorki rad, u inat se ne plaši.

Da sam na njegovom mestu (a ne mogu ni da zamislim da jesam) ja bih ćutala. U ime onih ispita koje je položio jer je zaista učio, u ime svoje porodice i dece kojima bi kao pater familias trebalo da je uzor, u ime svih građana ove zemlje koji su glasali (i koji će glasati) za njegovu političku opciju, jer je u ovom slučaju „manje – više“.

U vreme dok sam studirala (u prošlom veku), nije bilo privatnih fakulteta, a diplome se nisu kupovale. Zvuči kao da sam živela u utopijskom društvu. Bilo je protekcija, da student nađe „jaku vezu“ kod profesora, ali i to veoma retko. Biti akademski građanin društva značilo je biti čestit, pre svega.

Na prvoj godini sociologije bio je predmet (obman do bola) zbog koga su se gubile godine, a ne retko su studenti odustajali od studiranja i upisivali druge fakultete. Taj predmet sam položila iz prve, ali nije reč o tome, već o uvaženom profesoru koji je studentima koji su tražili „prolaz“ kod njega s vremena na vreme čitao „životne lekcije“.

Taj mudri profesor prihvatao je svaku intervenciju i uredno upisivao imena studenata kojima je trebalo „progledati kroz prste“. A onda je na ispitu čitao njihova imena i tražio da ustanu (pred svim sudentima) uvek je bio pun amfiteatar. Oni su tako stajali crveni kao bulke, postiđeni, sa praznim pogledima zakucanim u pod. A obraćao im se krajnje ljubazno: „Zar vi kolege toliko ne verujete sebi i svojoj pameti da je potrebno da se obraćate trećoj osobi za pomoć oko mog ispita? Hajde, hajde, pametni ste, mladi, naučite to pa se vidimo u sledećem roku“.

Tako su se stvarali pravi ljudi, sa pravim diplomama. Neka me neko ispravi ako grešim.

Facebook
Twitter
Email
WhatsApp

Tagovi

Povezane vesti:

Pretplati se
Obavesti o
guest
0 Коментари
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
0
Voleli bismo da čujemo vaše mišljenje, molimo vas da pošaljete komentar.x