Na današnji dan, 3. marta 2009. godine rehabilitovana je jedna od najvećih srpskih glumica Živana – Žanka Stokić, koja je za života bila optužena za saradnju sa okupatorom u vreme Drugog svetskog rata.
Rođena je u Velikom Gradištu. Otac Bogosav je bio pekar. Njena majka Julka je rano ostala udovica, pa se udala za sveštenika Aleksandra Nikolajeviča Sandu, koji nije želeo pastorku u svojoj blizini, pa se Žanka već sa četrnaest godina udala za jednog zaječarskog abadžiju. Međutim, „pobegla“ je sa pozorišnom trupom Ljubomira Rajičića Čvrge, gde joj je prvi zadatak bio pranje veša.Muž je prvi put uspeo da je batinama vrati kući, ali je drugi put mladu Žanku uzeo u zaštitu glumac Aca Gavrilović, koji je kasnije postao njena velika ljubav.
Ministarka Branislava Nušića
Njene zapaženije uloge su Toaneta u „Uobraženom bolesniku“, Dorina u „Tartifu“, Nera u „Podvali“, Stana u „Stanoju Glavašu“, a posebno one u Nušićevim delima – Sarka u „Ožalošćenoj porodici“, Juliška u „Putu oko sveta“, gospođa Spasić u „Uježu“, Mica u „Vlasti“ i Živka u „Gospođi ministarki“. Premijeri Nušićevog dela (25. maja 1929. godine u režiji Vitomira Bogića) prethodio je Žankin veliki jubilej – četvrt veka umetničkog rada.
Ostalo je zapisano da je čuvena glumica 7. marta, od deset časova pre podne do dva po podne, primala čestitke u skadarlijskoj kafani „Dva jelena“. Pokloni su bili neobični, pa je između ostalog, dobila obveznice ratne odštete, džačić sa dve hiljade stoparaca, kučence u korpi cveća… Predato joj je i 160.000 dinara u gotovom novcu, što je sa prihodom od predstave premašilo svotu od 260.000 dinara. Tim novcem je kupila kuću na Topčiderskom brdu. Živela je okružena svojim psima Milkicom i Lolicom, kanarincima, a ni bolesna nije odbila da kumuje mečićima u zoo-vrtu.
Dešavalo se da Žanka po godinu dana ne dobije novu ulogu, ali zbog toga nikada nije protestovala. Poznato je i da je Branislav Nušić pišući „Gospođu ministarku“, mislio baš na ovu glumicu. Sama predstava je doživela izuzetan uspeh: do 1941. godine izvedena je više od dve stotina puta, a gostovala je na scenama Beča, Praga, Budimpešte, Sofije, Varšave, Krakova i Vilnjusa.
Branislav Nušić je napisao povodom stotog izvođenja predstave „Gospođe ministarke“
„Draga Žanka, Vi i ja danas imamo malu, intimnu svetkovinu. Mogu događaji menjati režime, mogu se krize zavitlavati i obarati kabinete; Vas se krize ne može dotaći, Vi ostajete ministarka, jedina ministarka, uvek ministarka“.
Okupacija, rehabilitacija i smrt
Žanka je bila loše zdravlja, imala je problem sa dijabetesom i nabavkom insulina. Zato je tokom rata učestvovala u pozorištima „Veseljaci“ i „Centrali za humor“ (“Minut posle 10” “Vita-Mina”, “Kalorita”), kao i u programima radio Beograda, koji je bio pod nemačkom upravom, u emisijama „Veselo srpsko popodne“ i „Šareno popodne“. Te emisije su išle nakon čitanja vesti i objava nemačkog komandanta grada, zbog čega je kasnije komunistička vlast teretila.
Izvedena je pred Sud za suđenje zločina i prestupa protiv nacionalne časti 3. februara 1945. godine. Posle dužeg većanja, osuđena je na osam godina gubitka nacionalne časti. Nije imala branioca, čak ni po službenoj dužnosti. Kazna je bila i društvenokoristan rad i određeno joj je da čisti ulice.
U molbi za pomilovanje, dve godine kasnije, navela je da je tokom rata krila u svom stanu Koču Popovića i Samuila Pijade (brata od strica Moše Pijade), porodicu Flore. Nudila je svedoke, a na kraju zamolila dopuštenje da se vrati umetničkom životu da ne bi živela od tuđe milostinje. Ministar pravosuđa Srbije dr Dušan Bratić predložio je da se kazna smanji, iznoseći, između ostalog, i da je „optužena već godinama bezopasna po društvo“. Bolesna i očajna, napisala je testament kako želi da bude sahranjena.
U leto 1947. godine posetio je Milivoje Živanović i saopštio da joj je sve oprošteno. Dolazi i Bojan Stupica, prethodno dobivši saglasnost Radovana Zogovića i Agitpropa CK da Žanku može da angažuje u novom, Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Međutim, ta vest ju je „dotukla“ i umrla je tri dana kasnije. Sahranjena je na Topčiderskom groblju. Kovčeg natovaren na volovska kola, bio je sav u cveću. Narod je klečao sa strane, na trotoarima. Po njenoj želji, na grobu je otpevana pesma „Oj Moravo“.
Spomenik joj nije podigla ni država, ni pozorište, već verna služavka (kojoj je ostavila skromno nasledstvo) s natpisom: „Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki podižem ovaj spomenik, blagodarna Magda.“
Žanka Stokić snimila je samo jedan film sa više nego simboličnim naslovom: „Grešnica bez greha“ u režiji Koste Novakovića.
Požarevački odbor Lige za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava je u oktobru 2006. godine podneo zahtev za rehabilitaciju Žanke Stokić, a tom zahtevu se pridružilo i Narodno pozorište u Beogradu.
Odlukom Okružnog suda u Beogradu Žanka Stokić je rehabilitovana 03.03.2009. godine. Sud je utvrdio da je Žanka Stokić u vreme početka Drugog svetskog rata bila članica Narodnog pozorišta u Beogradu, da nije bila politički aktivna i da je izrečena kazna zasnovana na političkim i ideološkim razlozima.
Priznanje posthumno
Od 2003. godine u Beogradu se dodeljuje nagrada s njenim imenom „Velika Žanka“. Smrt gospođe ministarke, televizijski film zasnovan na biografiji Žanke Stokić u režiji Save Mrmaka snimljen je 1991. godine u produkciji RTB-a. Ulogu Žanke je odigrala glumica Svetlana Bojković.
Godine 2006. u Pozorištu Slavija, u Beogradu, izvedena je premijera drame “Žanka” autora Miodraga Ilića, sa Ružicom Sokić u glavnoj ulozi. Ova drama je potom izvedena u Čikagu (SAD) i u Narodnom pozorištu u Užicu.
