Niški pisac fantastike, programirao aplikaciju za prepoznavanje riba: Sa sinom Stefanom vole da hvataju zmije (FOTO)

Odbranimo reke Stare planine

„Nažalost, taj protivnik je bio prejak i nije se moglo mnogo uraditi. Reka Vlasina je nestala i čeka neko srećnije vreme da se ponovo rodi. No, kada se ista senka smrti i razaranja nadvila nad našom – mojom i tvojom – Starom planinom, rešio sam da ovog puta nema nazad, nema odustajanja, idemo u rat do istrebljenja: ili mi ili oni“. Okupila se ekipa vrednih ljudi, gde su se kao vođe izdvojili moji drugari Panić i Ćuta, i, kao u nekom romanu ili filmu, ta družina je rasla i jačala. Slučaj je namestio da se u Skupštini Srbije organizuje javno slušanje u vezi sa problemom vodotokova i to pred skupštinskim odborom za ekologiju, gde je bezmalo trećina poslanika. Kolega sa fakuleta, tada političar, Miloš Bošković, je organizovao da dobijem pozivnicu za taj skup i da govorim kao običan ekološki svestan građanin“, priča Tokić.

Taj govor snimale su kamere, neko ga je okačio na Facebooku i za nedelju dana ga je pogledalo milion ljudi, a šerovalo na svoje facebook profile neverovatnih sedam hiljada njih. Tada je bilo jasno da se ozbiljna eko vojska skuplja u vezi tog problema i da Stara planina ima šansu. Istorija je zabeležila da su Staru planinu sačuvali, da je i drugi spoznaju u obliku u kakvom smo je mi nekada, uz pratnju naših očeva, upoznavali.

SF romani i pisanje knjiga

Kaže da nikada nije želeo da bude pisac, iako je, kako kaže, to postao.

„Jedne noći, naročito duge i besane, smislio sam priču. Ujutru, po dolasku na posao, nabacio sam je na papir, tek da je ne zaboravim. Narednih meseci sam od nje napravio novelu od oko 70 strana. Pročitao nekoliko puta, sredio, pa poslao drugaru Miodragu. On je to čitao u neke sitne noćne sate i njegov odgovor me je dočekao ujutru na mejlu. Malo je reći da je bio oduševljen! Tu sam rešio da od toga napravim roman, za šta mi je trebalo još godinu dana“, priča ovaj niški pisac.

Neko vreme je tražio izdavača, ali se to odužilo, a kako ja bio nestrpljiv uzeo je u banci kredit od hiljadu evra i platio štampanje svoje knjige.

„Na kraju svega, Veliko putovanje je izašlo na svetlost dana u tiražu od 700 primeraka, za šta su svi odreda rekli da je suludo velki tiraž za jednog potpuno nepoznatog pisca, a i sam žanr naučne fantastike ne garantuje prodaju kao neki, na primer, ljubavni roman. Ipak, sve do poslednjeg se prodalo, pa smo odštampali još 400, a u međuvremenu je izašao i nastavak mog prvenca Veliko putovanje – knjiga druga – Zabranjena planina, avanturistčka SF priča na kapitalnih 430 stranica koji je koštao bezobrazno skupih 1300 din u knjižarama, ali se i on prodao do poslednjeg. Trenutno nemam bukvalno nijednu knjigu kod sebe, niti postoji jedna jedina u slobodnoj prodaji bilo gde u Srbiji“, đavolski se smeškajući zbog toga i seća onih prvih komentara.

Ribolov

Tokić je oduvek voleo planinarenje, skijanje i ribolov, ali je ovo poslednje obeležilo njegov život. Pecao je manje nego što je hteo, a više nego što bi i jedna žena poželela od svog muža. Pecao od Grčke do francuske obale Atlantskog okeana, od juga Španije do severa Norveške, zagazio unutar polarnog kruga i video ponoćno Sunce kako škrto sija sa severa i ne da mu da dremne, već ga iznova i iznova nagoni na vodu.

„U svojoj ludosti sam svojevermeno poželeo da u Nišu pravimo luksuzni ribolovački magazin posvećen pecanju na veštačke mamce (varaličarenje i mušičarenje) i plasiramo ga na trafike cele bivše Jugoslavije. Opet su mi svi govorili da sam lud i da će biti para samo za prvi broj. Ipak, izašlo je čak 26 brojeva u full koloru na prosečno 60 strana u tiražu od 2500 primeraka po broju, a Spin&Fly je postao prepoznatljiv brend“, priča ovaj svestrani Nišlija.

Onda je Goran postao otac i shvatio da više nema vremena da pravi magazine; menjanje pampersa mu se učinilo kao svetlija dužnost i važnija obaveza.

Tvorac svetske aplikacije „Tag my fish“

„Moje drugo dete, posle Stefka, ovog prvog, pravog. Socijalna mreža za ribolovce gde ribolovac može da taguje vrstu ribe koju je upecao, vodu na kojoj je pecao, ribolovački pribor… Na taj način, on deli deo svojih informacija sa zajednicom, a zauzvrat dobija korisne informacije od svih drugih ribolovaca“, objašnjava Tokić.

Proizvod je namenjen svetskom tržištu, a startovao je nedavno, polako, pešaka, iz Srbije, ide svojim zacrtanim putem i planiramo da stigne na najveće tržište sveta – tržište Severne Amerike – za godinu ili dve dana, te da odatle ima nekoliko miliona korisnika.

Projekat ima i veliki ekološki značaj, jer se praćenjem ulova ribolovaca radi i sveopšti monitoring vodenih ekositema.

Tako će ekolozi moći da pronađu vode gde se nalaze retke i ugrožene vrste riba i po potrebi ih dodatno zaštite. Moći će da koriste aplikaciju za rano detektovanje stranih, invazivnih vrsta riba i deluju brzo i preventivno kako bi smanjili šanse da se te vrste dalje prošire. Moći će da pronađu čak i tačke na reci nizvodno od kojih broj ulova ribolovaca drastično opada i da te tačke markiraju kao potencijalna mesto uliva nekih toksičnih otpadnih voda.

Festival fantastike u Nišu

Ovogodišnji festival fantastike, sa svetskim poznatim piscima Piterom V. Bretom i Adrijanom Čajkovskim, te našim legendarnim ilustratorom Bobom Živkovićem, bio je epicentar književne fantastike u svetu.
I to se desilo u Nišu.
Ej, u Nišu!?
Ne u Njujorku, Parizu ili Londonu, ne čak ni u Beogradu ili Pragu, već u Nišu!
Ludilo!

„Tako nešto se ne može organizovati sa džakom para, iako su pare neophodne. Za tako nešto treba ti tona dobrote, ljubavi, požrtvovanja. A moji drugari Miloš, Boban, Igor, Sneža i svi ostali koji su dali svoj dobrinos na bilo koji način, to imaju. Centar svega je, moram da kažem i naglasim uz rizik da se uobrazi, naš dobri i vredni Miloš Petković. Uz njega, tu je i vanredni vredni borac za kulturu Srđan Savić, direktor Niškog kulturnog centra koga je sami Bog poslao na to mestu u meru kojekavih političara kvazi-radnika. Takve ljude grad Niš treba da čuva kao malo malo vode na dlanu, da ih mazi i pazi i da sve od sebe da ih zadrži. Jer su oni kao ptice pevačice, lako odlete i nikada se ne vrate ako im nije prijatno na grani drveta u vašem dvorištu. Posle vam bude žao jer su baš lepo pevali i vaš vrt činili lepšim mestom“, ističe Goran Tokić

Sin Stefan – ribolovac

Teniser, ribolovac i herpetolog – voli zmije više nego čokolade!

„Izgleda sam dobio šta sam i tražio… Normalna deca se na plaži igraju u pesku, a on je sa šest godina bežao sa plaže i tražio da ga vodim na kamenjare na obroncima Olimpa da tražimo endemske mediteranske zmije. I zaista smo našli leopard smuka, jednu od najlepših zmija Evrope, te blavora, beznogog guštera dužine preko jednog metra“, kaže Tokić.

Stepske smukove od metar i po nalazi na kilometar od kuće na Trošarini lakše nego kad mu lopta za fudbal ode u žbunje u sred školskog dvorišta, uz osmeh objašnjava ovaj posvećeni otac.

Maleni sin Stefan tenis jednako voli kao prirodu. Nedavno je sa svojih sedam godina osvojio turnir u kategorji do 10 godina. Ribolov takođe. Posebna opsesija su mu različite vrste riba.

„Vodimo spisak svih upecanih vrsta, trenutno je na 68. Najlepše uspomene nosi iz Slovenije, sa Vipave, rečice veličine Nišave u slivu Soče, gde je upecao dve endemske soške pastrmke (glavatice) od kilo. Mislim da će to putovanje zauvek pamtiti“, kaže Stefanov otac.

Petković: Tri reči za Niš?

Kolko je južno, i nije tolko tužno. Ček, ovo je više od tri. Ajd’ ponovo da pokušam. Dovoljno dobro za život. Može tako? Ovo “za” ne računamo u reč.

Ko je Goran Tokić?

Goran je patriota koji želi da oko njegove kuće bude manje đubreta, da se komšije ne greju na ulje iz automobila i plastiku, da u njegovom gradu ima manje ludaka za volanom automobila, da ima više kulturno-umetničkih događaja, da ima manje besa i nasilja, a više razumevanja i ljubavi, da se u njegovoj državi uspeh vlasti meri sveopštim zadovoljstvom i srećom građana, a ne po visini prosečnih plata i penzija… I onda on (ja) kao nešto pokušava da promeni na bolje. Ako tako gledamo, možemo reći da je Goran veoma neuspešan u svojim pokušajima.

„S druge strane, moja porodica živi u tom sveopštem haosu sa širokim osmehom, uživa u malim svakodnevnim stvarima i ja tu ne bih ništa menjao. Tako gledano, možemo reći da je Goran Tokić jedan veoma srećan ćovek. Sve što želi je da tu količinu sreće zadrži što više godina. Ništa mu više od toga ne treba“, završio je uz osmeh on.

Piše:
Miloš Petković
za rubriku „Uz kriglu niškog“