Vrmdža kod Sokobanje

Instalirajte iOS ili Android aplikaciju Srbija Vesti

Facebook
Twitter
Email
WhatsApp
Foto: Miroslav Dokman

Planinarsku slobodu i dostojanstvo slavimo u selu Vrmdža kod Sokobanje. Okupljanjem u ovom čudesnom i jedinstvenom mestu, dočekujemo proleće. Vođeni večnim stihovima Ivana Gundulića, njegovom „Himnom slobodi“, kojom veliki dubrovački pesnik baroka završava svoje kapitalno delo „Dubravka“, pastoralnu dramu u stihovima u kojoj govori o borbi malog, običnog čoveka za ono što mu pripada, za pravednost, moral, slobodu.

Vrmdža, naizgled tako daleko od Gundulićevog Dubrovnika i Konavala, gde se odigrava radnja „Dubravke“, a opet, karavani dubrovačkih trgovaca vekovima su prolazili i zastajali u Vrmdži, na putu ka Serdiki i dalje ka Konstantinopolju. Sloboda i dostojanstvo su večite kategorije, i možda smo zato i izabrali Vrmdžu za susret planinara i selo gde će se sadašnji stvaraoci povezati sa Ivanom Gundulićem i njegovim stihovima i idejama.
Veliki Ivan Gundulić ovako je opevao slobodu u „Himni slobode“:

„O lijepa, o draga,
o slatka slobodo,
dar u kom sva blaga
višnji nam Bog je d’o.

Uzroče istini
od naše sve slave,
uresu jedini
od ove Dubrave,

Sva srebra, sva zlata,
svi ljudski životi
ne mogu bit plata
tvoj čistoj ljepoti.“

Vrmdža je svake godine, prvog vikenda proleća, planinarsko i kulturno središte, Srbije, Balkana, a i mnogo šire. Najugledniji planinari i kulturi poslenici gosti su sela Vrmdža. Na stotine planinara prošetaće kružnom stazom oko ovog sela, upoznaće se sa neverovatnom istorijom Vrmdže, i uživati u različitosti ovog sela u odnosu na okruženje. Sve ono što se činilo da kod nas nije moguće – u Vrmdži jeste.

Vrmdža je jedno od retkih sela na jugu Srbije koje raste, razvija se, gde se ljudi doseljavaju, i iz njega niko ne odlazi. Novi meštani pristižu iz svih krajeva Srbije, što u radnom i stvaralačkom elanu, što da provedu mirne penzinerske dane, u netaknutoj prirodi, okruženi gorostasnom planinom Rtanj, uživajući na vazduhu koji je još čistiji nego u obližnjoj Sokobanji. I to se nekako i može shvatiti…. Ali, meštani Vrmdže postaju i stranci. U Vrmdžu se doseljavaju Italijani, Rusi, Amerikanci… Svi će upitati – kako i zašto? U čemu je tajna te privlačnosti čarobnog sela na razmeđi Sokobanjske i Crnorečke kotline, na razmeđi sliva reke Moravice i Crnog Timoka?

Precizan odgovor je da nema preciznog odgovora! Dešava se, valjda s nekom merom, dijaklektičkom, poput vatre o kojoj je Heraklit pre dve i hiljade godina govorio.

A skoro pa toliko je stara Vrmdža. Selo ima prirodni bedem, jedan krug od stena brani selo od svih sila, prirodnih i ljudskih. I to su vladari prepoznavali. Sve te vrmdžanske stene su i kapija ogromnog rtanjskog prostranstva i masiva. U Vrmdži su se najpre utvrdili Kelti. Potom i Rimljani. Nije trebalo puno toga graditi, već sao dograđivati, jer prirodne stene su otežavale put zavojevačima, osiguravale odbranu i sa njih se moglo videti nadaleko i naširoko.

Vrmdža se donekle može uporediti sa Belogradčikom u Bugarskoj. Jeste da je prečnik stenovitih formacija koje opasavaju gradić na Staroj planini, mnogo, mnogo veći od ovog Vrmdžanskog, ali suština je ista. Čovek je iskoristio prirodu ne bi li izgradio tvrđavu.

Vrmdžanska tvrđava zvala se Latin grad. Preko hiljadu i po godina stajala je na najdiminantijoj steni iznad sela. Posle Rimljana, selom su vladali Vizantinci (Romeji), onda se smenjivali Bugari, Srbi, Turci. I tek je u unutardinastičkim (bratskim) borbama za presto posle smrti sultana Bajazita, tvrđava srušena u proleće 1413.godine od strane sultana Muse, kada je ovaj prodro u zemlje despota Stefana, vazala koji je stao na stanu Musinog brata Mehmeda. I ostaće zabeleženo da su rušenje tvrđave u Vrmdži i rušenje tvrđave u Stalaću bili poslednji vojni uspesi pretedenta Muse. Ovaj njegov prodor ujedinio je i osnažio njegove protivnike, pa su se Mehmedu u protivnapadu pridružili despot Stefan Lazarević, Radič Postupovič i Đurađ Branković i konačno potukli Musu kod sela Šišmanovo, koje danas ne postoji, jer je potopljeno izgradnjom velikog veštačkog jezera Iskar u Bugarskoj.

Danas se stena na kojoj je stajala tvrđava, zove Latin grad. Ostale vrmdžanske stene su Vidikovac, Sokolovac i Devojački kamen.

Planinarima i namernicima danas izgleda nemoguće da je na Latin gradu uopšte mogla biti izgrađena tvrđava, a ako već jeste, da je neko mogao, posle jednog i po milenijuma odolevanja, da je uopšte sruši.

U okolini Vrmdže postoji i malo prirodno jezero, Vrmdžansko jezero. Ono je tačno na sredokraći između sela i vrhova Rtnja. Divoski Rtanj ogleda se u mirnoj vodi jezera, i tek onda se vidi koliko je, zapravo, Rtanj kao prirodna tvrđava veći i moćniji od svega u svojoj okolini, pa i vrmdžanskih stena.

Bogatstvo Vrmdže su Vrmdžanci. Retko gde se može videti tolika posvećenost i takav napredak jednog sela. Vrmdžanci su ponosni na svoju istoriju i tradiciju, i zato je Vrmdža jedno od retkih sela na Balkanu koje ima svoj muzej. Seoski muzej podsetiće nas i na noviju, slobodarsku istoriju Vrmdže, kada su se Vrmdžanci borili za oslobođenje Srbije od vekovnog turskog zuluma, i svoje junaštvo pokazivali kod Moravca, Adrovca ili na Šumatovcu.
U samo jednom danu, planinari sve ovo dožive. Naša akcija počinje kod crkve Svete Trojice i seoskog muzeja, a zatim obodom sela odlazimo do Vrmdžanske reke. Tada, prepodne, prolazimo tik pored Latin grada, ali uspon na ovu stenu ostavljamo za sam završetak akcije. Vrmdžanskom rekom izlazimo do deda Mijine vodenice, stare više vekova, ali koja i dan danas melje vrmdžansko žito.

Posle vodenice, odlazi se do obližnjeg jezera. Tu zastajemo, divimo se snazi Rtnja i gordosti Vrmdže. Od jezera, nastavlja se do Obloga, mesta najbližem vrhovima Kusak i Preslo, na zapadnom delu Rtnja i mesta gde se najizrazitije razgraničavaju dve kotline.

Tu se skreće naglo na jug, i hvata se pravac za povratak u selo. Samo, taj povratak, kao i sve u vezi Vrmdže, neće biti sasvim obično pešačenje. Na ulasku u selo bivamo nagrađeni usponom, laganim i dobro obezbeđenim, na dve stene: Vidikovac, za koji ne treba pojašnjavati zašto je dobio takvo ime, već sa njega mahnuti prema Sokobanji i planinama Ozren i Devica, i Sokolovac, tamo gde se sokoli gnezde.

Posle Sokolovca, spuštamo se u kanjon Vrmdžanske reke, prelazimo preko drvenog mostića i dolazimo u podnožje stene Latin grad. Sa strane kojoj prilazimo Latin gradu, uspon na vrh ove stene izgleda nemoguć. Prisećamo se i priča o selu i tvrđavi koje niko nije mogao da pokori hiljadu godina. Deo odgovora dobijamo dok onako mali i nemoćni stojimo pod vertikalnim zidom. No, postoji obilazni put, koji će nas izvesti na jedinu stranu sa koje je moguće popeti se bezbedno na Latin grad.

Foto: Miroslav Dokman

Sa Latin grada još jednom se divimo Rtnju, posmatramo Sokobanjsku kotlinu i vidimo mnogo razdraganih ljudi u dvorištu škole. Igra se i peva, slavi planinarsko dostojanstvo.

Planinari sa juga Srbije, predvođeni Berislavom Trajkovićem, ustali su pre par godina u zaštitu svojih prava, počeli su borbu za poštovanje pravde i zakona, borbu za svaku našu planinarsku akciju. I naša država, kojoj smo oduvek verovali, zaustavila je pogrešnu prmenu zakona, na štetu planinara.

Zato se i okupljamo u Vrmdži. A i da nije bilo ovakvog povoda – pobede slobode i dostojanstva, planinarska svetkovina u Vrmdži bila bi svakako pokrenuta.

Naši prijatelji iz Mesne zajednice Vrmdža i Planinarskog drušva „Oštra čuka“ iz Sokobanje pretočili su svoju posvećenost, znanje i sposobnost u jednu od najvećih planinarskih akcija.

Planinarsko društvo „Oštra čuka“ iz Sokobanje najuspešniji je sportski kolektiv u istoriji Sokobanje. Oni su jedino planinarsko udruženje na jugu Srbije koje godinama unazad organizuje čak dve velike međunarodne manifestacije.
Akcija prelaska kružne staze u selu Vrmdža i tradicinalni uspon od Sokobanje do Oštre čuke – „jedan vrh, dve planine“ su i najveći sportski događaji koji su se ikada odigrali u Sokobanji.

Ivan Gundulić opevao je slobodu. Njagovi stihovi nas vode planinskim stazama oko Vrmdže i na planinama Devica i Ozren.

Ali, Ivan Gundulić opevao je i borbu dobra i zla, promene, večnost i prolaznost. Pobednici u borbi za planinarsku slobodu neka ostanu prisebni, vredni i posvećeni sebi i sprmeni da pomažu prijateljima u nevolji. Svi oni koji se drznu da uruše slobodu i dostojanstvo planinara, neka takođe upamte stihove kojima Gundulić sažima dijalektičke principe, i otvara svoj istorijski ep „Osman“:

„Ah čijem si se zahvalila,
tašta ljudska oholasti?
Sve što više stereš krila,
sve ćeš pak aniće pasti!
Vjekovite i bez svrhe
nije pod suncem krepke stvari,
a u visocijeh gora vrhe
naprije ognjen trijes udari.
Bez pomoći ivšnje s nebi
svijeta je stavnost svijem bjeguća:
satiru se sama u sebi
silna carstva i moguća.
Kolo od sreće uokoli
vrteći se ne pristaje:
tko bi gori, eto je doli,
a tko doli gori ustaje.
Sad vrh sablje kruna visi,
sad vrh krune sablja pada,
sad na carstvo rob se uzvisi,
a tko car bi, rob je sada…“

Miroslav Dokman, Niš

Facebook
Twitter
Email
WhatsApp

Tagovi

Povezane vesti:

Pretplati se
Obavesti o
guest
0 Коментари
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
0
Voleli bismo da čujemo vaše mišljenje, molimo vas da pošaljete komentar.x