Zoran Stojanović iz belopalanačkog sela Veta za sebe može reći da je zaista srećan čovek jer je uspeo da ostvari ono što je dugo priželjkivao, a to je da ima sopstvene konje i to ne par konja, već čitavo krdo suvoplaninskih divljih konja.
Pre tri godine kupio je dva ždrebeta, a sada ima četrdesetak konja, kobila i ždrebadi.
„Volim konje, zato sam i počeo da ih čuvam. Pre dve godine sam nabavio dva ždrebeta, muško i žensko, a prošle godine sam kupio najpre šest, a onda još 21 konja. Devet kobila se prošle godine oždrebilo, ove godine tri, a treba još devet. Nameravam i dalje da uvećavam krdo. Mogu i ja kao i ostali da ih pustim na Suvu planinu, ali volim da su mi na sigurnom, blizu kuće“, rekao je Stojanović.
Njegovo krdo konja je tokom čitave godine na otvorenom, jer kako objašnjava, reč je o rasi koja dobro podnosi loše vreme i niske temperature.
„Oni preko zime takođe pasu, kopitama raskopaju sneg i pronađu travu. Obebzeđujem im tokom cele godine i dodatnu hranu, kukuruz, seno, a najviše vole suvi hleb. Njega kupujem naveliko u pekari. Čim viknem „ajde, ade, ade“, oni dođu do mene ma gde god da su, jer znaju da sam im doneo nešto od toga što jedu“, objašnjava Stojanović.
Kako je kazao Stojanović, bez obzira što su njive, livade i voćnjaci oko Glogovca urasli u korov i šiblje, vlasnici meštani se bune kada konji pasu bez njihove dozvole, tako da on plaća zakup.
„Zakupim pet, šest hektara, a nabavio sam „električnog pastira“ koji im ne dozvoljava da izlaze iz ograđenog prostora. Nakupovao sam dosta izolatora i šipki kojima ogradima zemljište koje zakupim i tu pasu. Kad sve popasu, zakupim drugih pet, šest hektara. To što se zeleni na okolnim brdima, to su livade na kojima su moji konji pojeli šiblje, pa je izrasla nova trava“, rekao je Stojanović.
Kako je kazao, bez obzira što su suvoplaninski divlji konji rasa otporna na bolesti, njegovo krdo je pod nadzorom veterinara. Sva grla su čipovana, a dva puta godišnje veterinari im rade analize krvi.
